Tag » Selo

Kamp "Pogled sa juga - Strelac 2015", PRODUŽEN POZIV ZA UČESNIKE!

Dragi prijatelji,

Veliko nam je zadovoljstvo da Vas obavestimo da je POZIV ZA UČESNIKE međunarodnog letnjeg kampa “Pogled sa juga – STRELAC 2015″, koji će se održati u terminu 20-28. 168 more words

Pirot

Kamp "Pogled sa juga - Strelac 2015", POZIV ZA UČESNIKE

Dragi prijatelji,

Veliko nam je zadovoljstvo da Vas pozovemo da budete deo međunarodnog letnjeg kampa! Nalazimo se u Pirotskom okrugu (opštine Pirot i Babušnica), Jugoistočna Srbija – fascinantna regija puna prekrasne prirode, istorije, tradicije i kulture. 1.165 more words

Pirot

Ој Мораво

Све на свету прође осим месних заједница, глупости и Бога. Врло је могуће да Бог често чува глупаке да поучи оне мудре, чува институцију заједница по селима да се и сам забави својим људима. Ову причу ми је испричао један млади човек, те неке, давне 2015. године.

Прошле године је све пропало, и ђацима лето и сељацима летина, свачији планови. Они болесни су побољевали од разних других болести, неки добили повишени притисак, други шећер, неки навукли упалу плућа, а за све то кривили енглеског и исландског кућног пријатеља – њено височанство – кишу.

Наиме, како ми је тај човек испричао, баш те 2014. године, у Србији је киша падала само два пута. Први пут је падала четрдесет и седам дана, а други пут скоро тридесет. Мислио народ да је Бог пустио дажд, неки нови потоп. Многи су се дали у дрводеље, почели да обрађују дрво, праве чамце, други праве барке. Народ је потпуно био полудео, носили су се мишљу – Ах, имамо ми решење и да нас Бог стварно потопи. Ја нисам мислио ништа, нисам чак ни био ту, одавно сам живео у неким Немачкама, био сам гастрос, и био сам сасвим у реду са тиме.

Србија, Босна и Херцеговина и Хрватска су се једва носиле и избориле са тим страхотама које су начиниле поплаве, таман се живот доводио у ред, дошла је и Нова двехиљадепетнаеста година и опет, исте, излизане жеље у које нико није ни веровао, али сви су уредно честитали једни другима – такав је, на крају, био и ред.

Било је веома хладно тих зимских месеци, онако како и треба, вала. Све осим те зиме је играло туђу улогу; лети је била јесен, у јесен лето, а пролеће је носило нови дажд.

У једном поморавском селу, као и у скоро сваком, скупљали су се људи испред месне заједнице, задруге, испијали пиво, кафу, водили „филозофске“ разговоре чекајући председника месне заједнице. Групи неколико средовечних људи се придружио и тај њихов председник. Носио је излизане ципеле и фармерице, кошуљу и неизоставну кожну јакну браон боје.

– Па, где си , Миле, чекамо те. Хајде, држи пиво – рече један од мештана.

Миле га готово презриво погледа, одби пиво и седе у месну кафану. Поручи једну кафу са апарата (он није био од оних који су пили домаће, куване) пре но што ће узети и пиво. Седоше и остали. Кроз десетак минута, ту се скупило пола села, кафана беше пуна, а власник исте је задовољно трљао руке. Тих дана је, као по старом, добром обичају, падала киша. Земља је била толико натопљена да се чинило да не може више воде да прими, али, изненадили бисте се. Све се већ претворило у мочваре, људи прешли са пољопривреде на неке друге делатности, многи су већ узгајали пиринач.

Ја сам засадио једно добро поље пиринча, овог, стандардног, белог. – рече наједном Тика, вижљасти човек педесетих година.

Ма, какви, ја сам ти засадио и бели и смеђи, оволико воде имамо, поља колико хоћеш – прекиде га Дамјан. Разгаламило се то, почело да се препуцава који је пиринач најбољи, нико више не сади кукуруз, дигли сељаци руке. Мало затим ућуташе сви, стиже и нова тура пива, а локални поглавица Миле испи флашу, скоро тресну њоме о сто и рече – Басмати. Сви су га гледали бледо не разумејући шта је рекао.

Из ћошка кафане скочи Иванко, старац од скоро седамдесет лета, локални пијанац. – Ма, коме ти мајку? Је ли, коме ти мати помињеш?

Једва су га обуздали, конобар донесе једно пиво, стари седе и настави да пије као да се ништа није десило, а Миле настави бусајући се у груди –Басмати пиринач. То је нешто најбоље сада. Нема бољи, не-ма!

Остали почеше да се мисле где да га набаве, па се обратише Милету.

Тог дана су сви хтели да купе нову врсту пиринча, и наравно, могао је само да се купи код председника месне заједнице – Милета.

Дани су пролазили, сељаци су садили нову врсту пиринча у паузи између вишесатних окупљања у кафани, дакле када се стигло. Морава се није повлачила, чак је и растао водостај. Навикли су се мештани до сада на нове услове. Преживели су неколико ратова, па ће и Мораву. Како је кренула сева новог пиринча, главна занимација се, наравно, одвијала у центру села где би мештани редовно пратили сва збивања у њиховом месту. Понедељком би наново кретала школа, село је врвело пре осам изјутра, и ђаци и наставници би пролазили, а Миле би сваког ђака потапшао или помиловао по коси шаљући поздраве свачијој кући. Са наставницима је било мало другачије.

Види, види. Ево, опет она мала пролази. – ћушкали би се међусобно када би прошла нова наставница или учитељица. Оне, као и све младе особе су се облачиле лепо и модерно, на шта тај сеоски менталитет није остао имун, али ни без осуда. Свако нов би се подозриво гледао и носио свакојаке коментаре иза својих леђа, дабоме.

Ево, не зна то за ред, само прођу колима, никакви су ми то учитељи. И, ко све не учи децу! – често би говорио Миле, а остали климали потврдно.

Када би неко из села умро, цело село би му ишло на сахрану. Тако је једног јутра осванула умрлица неком Стојану, а сви ови „виђенији“ земљорадници су били у шоку, правили болне гримасе и били у неверици. Истина је да је тај Стојан био један ћудљив човек који се ни са ким није дружио и све је радио на своју руку. Нико од њих га није ни волео. Не би га волели и да је било по њиховоме, али су тако тешили своје савести.

Тог пролећа двехиљадепетнаесте године је Морава и даље расла, а сељани би и даље спокојно све то посматрали из топле кафане. Главна занимација им је био локални свештеник. Обрни-окрени, „људи у црном“ су били тема за подсмех и провокацију.

О, попе, па, где си ти? – чуло би се из локала где би седели. – Дођи да попијемо нешто.

Свештеник Раде би само кратко захвалио и рекао да не пије. Те сцене су биле честе, а и знао је човек да је то само провокација.

Неће да пије? Онда је лечени алкохоличар. – кратко би рекао својим компањонима Миле и протегао се уназад као знак задовољства како добро оцењује. Наиме, да је свештеник прихватио тај „пријатељски“ позив, онда би га прозвали активним алкохоличарем.

Дан за даном су сретали оца Радета, човека око тридесет пет или шест година и редовно збијали шале са њим. Никада им није давао повода, али, ко ће са оваквима изаћи на крај. Такви су и сами себи довољни и тешки. Кроз пар дана, свештеник прође аутом на чији носач је био натоварен мањи чамац. Наравно да то никоме није промакло.

 Ево, види га, сада му је мало да вози ауто, купио и чамац, хоће да весла. Мало му је пара што нам узима. – готово као један изговорише кафански гости, сложише неке презриве фаце, па се зачу – Не може да купи неки нормалан ауто, већ сад ту троши наше паре да буде гондолијер.

– А, можда ће и да наплаћује вожње Моравом – доскочи Тика, а сви се сложише.

Отац Раде је, наиме, још раније купио чамац, желећи да сва будућа крштења обавља у реци, уколико време дозволи.

Него, људи, хоћемо ли до реке, да видимо водостај? упита Миле а сви листом скочише. Изађоше из свог села и кроз десетак минута приђоше реци на стотину метара. Спустише се кроз шибљак и кад хтедоше до бедема, ту крај столетног храста спазише дечака у простој одећи који је седео уз храст и свирао фрулу. Кренуше сељани да се развселе, али их заустави њихов поглавица, онако, театрално. – Стој! Сви су га гледали у чуду, тражили објашњење.

Када сте ви последњи пут видели дете крај Мораве у последњих двадесет година, па још и фрулу да свира? Па, то ни стари више не раде, скоро да је изумрло.

Сви се погледаше, Дамјан бојажљиво рече – Имаш право, Миле. – и мало по мало, унатрашке су се враћали одакле су и дошли док нису пустили корак ка свом малом месту.

– То нам је поставила неког клинца државна безбедност, сигурно! – рече као опарен Миле, а нога је ногу сустизала. Свако се разбежао своме дому. Нису недељу дана излазили из својих домаћинстава. За то време је Морава нарасла, излила, неке куће беху поплављене, чули су се врисци и женске клетве. Милетова жена Даринка је вриштала на свог човека како ништа не предузима. У многим кућама је била слична сцена.

За то време, њихов свештеник Раде је користио свој чамац, скупљао оне који би се случајно оклизнули и упали у реку или би кренуло клизиште. Ризиковао је свој живот зарад туђих живота. Мало је причао, али је сведочио своје речи. Чамац је била најбоља инвестиција у том селу. Отац Раде је спасао укупно седморо људи из набујале реке. Навукао је упалу плућа након тога, али је кроз две недеље био боље здравствено. Вода се повукла кроз још недељу дана, а стање у селу се доводило у ред. Свештеника је обишао владика, председник општине, чак и министар за ванредне ситуације. Био му је најављен пријем у дому Владе. Добио је орден од председника лично за спашене животе.

На Велики петак изјутра, пред вратима порте тројица мушкараца су чекала свештеника – Тика, Дамјан и Миле. По први пут су скрушено чекали и затражили благослов од свог пароха. Чак су му и руку пољубили, врло несвојствено за сеоске житеље.

Оче, ми нисмо крштени. Нити један од нас тројице – чу се између њих.

Стајали су посрамљено пред свештеником, чекали шта ће им рећи.

Сутра ћу вас крстити,  – рече свештеник наслањајући се на ону барку моравску која је била ту, у сред црквене порте, – али, сада дођите овамо, морамо прво да мало поразговарамо о вери.

Сва тројица пођоше за њим без речи, тихо, готово на прстима. Остали су скоро четири сата слушајући свештеника који им је скувао и кафу.

После Великосуботње Литургије, свештеник натовари чамац на свој ауто и пође пут Мораве. Тамо су га чекали локалци. Било се скупило још доста народа из села. Било их је око две стотине. Пошто их је погрузио у једном рукавцу Мораве, свештеник их уведе у чамац и лагано се отиснуше док је певао крштењску песму. Реком је одзвањало „Јелици во Христа креститесја…“, а река Морава велика, сунцем окупана, света.

Сутрадан на Васкрсење су се сва тројица причестили. Црква је била пуна, а можда и није, то оном момку није било баш најјасније у сећању. Свакако, били су ови наши јунаци. Након Свете Литургије, сви су дошли код оца Радета и његове породице на послужење. Пиле су се кафе, нека домаћа љута, јеле гибанице и, наравно, куцали су се васкршњим јајима.

Миле, Тика и Дамјан поведоше разговор о садницама. – Шта ћемо сада да садимо? Река се повукла у свој ток, нема више мочварног земљишта.

– Да се вратимо на кукуруз и пшеницу? – упита Дамјан.

– Прочитао сам јуче негде да наш Председник воли домаће пите са хељдом. – рече Миле, наравно, а ова двојица брже боље пођоше са њим кући да разраде свој „план“. Није било битно Што није ужички крај или Босна, Словенија где је хељда и успевала, али, када су успели са пиринчем, онда ће и са овим што чак и Председник земље воли. Патриоте. Застрашене патриоте. Крштене застрашене патриоте. Шта год да су били, остали су они исти локалци и ленштине, само што су престали да подбадају свештеника. А нису ни смели, њега је Председник и одликовао недавно.

Та година је коначно донела неки, какав-такав, мир селу крај Мораве. Крајем лета се угасила месна заједница, па и кафана, људи почели да гледају своја посла, наравно, колико је то било у њиховој моћи, а Бог је све време посматрао своје људе и силно се забављао. Но, није Бог неко неозбиљан, иначе би невоља у селу била много већа.

Catatan Foto Perjalanan: Gunung Merapi

Bulan ini udah berapa kali naik gunung Mas Aji? Mau naik gunung lagi? baru minggu kemarin naik ke Gunung Gede kan? Pertanyaan yang langsung keluar dari Ibu saya. 447 more words

Daily Life

MENAPAKI MERBABU #3142MDPL via Selo PART 2

Dengan Tanjakan hampir 80 derajat, tanah licin sehabis ujan semalem dan ditambah dinginnya udara gunung merbabu. yaa itulah gambaran sedikit saat gua dan kawan – kawan summit attack ke puncak merbabu yaitu kenteng songo. 669 more words

Tak Berkategori

Na selu



Prošlog vikenda sam bio na selu kod bake i jako lepo sam se zabavio slikajući ove fotografije. Vreme je bilo predivno, tako da sam ceo dan mogao da slikam i uživam. 90 more words

Art